Ne postoji nijedna osoba koja se bar jednom nije požalila da je nešto boli. Iskustvo bola je svakodnevan, opšte prisutan fenomen. Onaj prvi, takozvani akutni bol ima čak i zaštitnu ulogu, tj. ima za cilj da nas alarmira na postojanje povrede ili nekog nepoželjnog dešavanja u organizmu, na primer, neke nove bolesti.
Takav bol nas upućuje na to da odmah reagujemo. Takođe, očekujemo da pod adekvatnim merama lečenja, jednako brzo prestane.
1. HRONIČNI BOL
Ali, šta ako bol traje? Nekada mesecima, čak i godinama… Onda ga nazivamo hroničnim. Uzroci mu mogu biti različiti… Od neadekvatnog zarastanja rana i povrede nerava i ostalih struktura u toku operacije, pa nikako da prestane iako je operativna rana davno zarasla, do raznih hroničnih bolesti, reumatoloških, neuroloških, degenerativnih bolesti zglobova kičmenog stuba, kolena ramena, lakta… Da ne govorimo o kancerskom bolu, gde je potreba za olakšanjem bola putem jakih lekova koliko stvar hitnosti, toliko i elementarne ljudske saosećajnosti.
Doživljaj bola zavisi od mnogo faktora. Naravno, važna je vrsta i snaga bolnog stimulusa, ali su ne manje važni i faktori okoline (socijalni, ekonomski), kao i faktori vezani za samu osobu koja trpi bol (emotivni, psihološki). Tako, emotivno trpljenje iz bilo kog razloga, pojačava bol.
Često veza između bolnog iskustva i jačine bolnog stimulansa nije linearna. Naizgled mali „razlog“ može da izaziva veliki bol i obrnuto. To često dovodi do toga da okolina onog koji trpi, taj njegov bol ne priznaje, ne prihvata, ne vrednuje. Tako se samo pojačava zloslutni začarani krug patnje, bol samog sebe pojačava, osoba se sve više u sebe zatvara.
Ako neko kaže da ga boli, treba mu verovati. Jer, izostanak podrške okoline može da dovede do veoma teškog psihičkog stanja onoga koji trpi bol, koje je već izmenjeno dugotrajnim podnošenjem bola.
U lečenju bola (šta god da je uzrok), ne postoji univerzalni obrazac. Pošto su mehanizmi nastanka bola različiti, sasvim je logično da su različiti i mehanizmi lečenja bola. Najvažnije je da osoba veruje u to da će joj nešto pomoći. U tome leži visok procenat izlečenja. Na primer, neko više veruje metodama klasične, tzv „zapadne“ medicine, dok neko više veruje tradicionalnim metodama, npr. akupunkturi.
Važno je naglasiti da su lekari u stanju da pruže različite metode lečenja, pod uslovom da ima dovoljno naučnih dokaza o tome da pojedina procedura (makar i alternativna), može da doprinese olakšanju bola.
Dakle, u lečenju bola nema univerzalnog recepta. Ali, odabirom jedne tehnike lečenja, ili kombinacijom nekoliko, kao i adekvatnom psihološkom potporom, često smo u stanju da skoro potpuno izmenimo kvalitet života pacijenta i uverimo ga da postoji i onaj drugi život, život izvan bola.
